TV kao izvor radijacije
Hteli mi to da priznamo ili ne, predizborna kampanja u Srbiji je u punom jeku i ministri već svakodnevno počinju da iskaču iz rerni i frižidera, svako već prema svom ukusu. Otvaraju se mostovi, govori se o novim investicijama i radnim mestima, pominje se kandidatura za EU i dodaje da, naravno, datum za istu niji bitniji od sudbine srpskog Kosmeta. Pa čemu onda priča o kandidaturi i evrointegracijama uopšte? S druge strane, ni opozicija ne drema već iznosi svoje (nebulozne) ideje o tome kako spojiti nespojivo (EU i Kosovo) ili u nešto drastičnijem izdanju, zašto svi treba da jedemo korijenje kako bi nastavili borbu za nešto što smo već davni izgublil.
Tako smo ovih dana imali priliku da vidimo potpredsednika DS-a i ministra za poljoprivredu i trgovinu Dušana Petrovića kako trči od televizije do televizije kako bi objasnio biračima kako je hleb pojeftinio za nekoliko dinara da bi to isto uradio i nekoliko dana kasnije kada je neznatno pojeftinio i šećer. Ipak, šlag na tortu svojih genijalnih istupa u medijima stavio je juče kada je na pitanje da navede primer nečeg dobrog što je aktuelna vlada uradila u prethodne tri godine rekao: „Reforma pravosuđa dobila je veoma dobre ocene i od EU, iako je ogromna polemika oko toga bila u zemlji.“ Nazvati jedan od najvećih promašaja ove vlade koja je do kraja instrumentalizovala provosuđe u Srbiji kao polugu izvršne vlasti jednim od njenih najboljih dostignuća je potez dostojan nekadašnjeg JUL-ovskog ministra informisanja Gorana Matića. Čini se da ja DS obuzela specifična vrsta letargije karakteristična za režime toliko ogrezle u kriminal i korupciju da više ni ne pokušavaju da prikriju da ih dobrobit građana koji su ih birali zanima koliko i lanjski sneg.
Ali, ne lezi vraže! Ako je neko mislio da će se DS pokunjeno povući i vlast prepustiti naprednjacima taj nije računao na Preokret! Iako se na prvi pogled čini da je ovaj još uvek labavi politički savez između Čede Jovanovića i Vuka Draškovića usmeren protiv Borisa Tadića, činjenica je da je on tu kako bi upravo njegovom žutom veličanstvu sačuvao leđa. Kako je Vesna Pešić maestralno pokazala u svom tekstu „Svi za jednog jedan za sve“ ovaj novi-stari savez koji će verovatno okupiti još neke bivše lidere počivšeg DOS-a napravljen je da bi pokupio glasove nezadovoljnih Tadićevih birača koji u njegovoj sadašnjoj politici vide previše Kosova a premalo EU. Kada se izbori završe, čik pogodite sa kim će ova gospoda praviti koaliciju? Nikolić, Šešelj i Koštunica ne padaju na pamet kao prve opcije.
Ko nam je onda još ostao? Toma „Fakir“ Nikolić kojem nije smetalo da posle tri godine postojanje svoje „presvučene“ radikalne stranke tek sada izađe sa nekakvim programom? To što je taj program kopija Tadićeve izborne platforme od pre četiri godine još jednom ide u prilog onima koji za Nikolića tvrde da je čovek neinteligentan, i da ono njegovo gladovanje nije bio način da namerno još jednom ne dođe na vlast jer je šatro u opoziciji udobnije, već da on zapravo ni ne zna bolje da vodi politiku. Činjenica da je nacrt buduće srpske spoljne politike uzeo od Vuka Jeremića dodajući ravnopravnim stubovima njegove diplomatije (Brisel, Vašington, Peking i Moskva) i gle čuda, Japan (?) dodatno pojačava utisak o potpunoj bezidejnosti i cak nezainteresovanosti SNS-a da rešava bilo koji problem koji prevazilazi kadrovska pitanja tipa „Hoćemo kuma Peru u UO NIS-a ili Telekoma?“.
Ivica „Strongman“ Dačić je, opet, savršen primer kako se javna funkcija i novac poreskih obveznika koriste u predizborne svrhe. Kroz ovu vladu on je politički oprao SPS, zauvek sahranio aferu „kofer“, približio se prozapadnom delu javnosti zaradivši titulu Evropejca godine u jednom trenutku, da bi se vrlo brzo vratio na stare pozicije zauzimajući mačo stav o Paradi ponosa dodvorivši se tako crkvi i nacionalističkom delu glasačkog tela neposredno pred izbore. Lično ne mogu da vam opišem koliko sam bio iznenađen kada mi je šef odeljenja za Centralnu i istočnu Evropu jedne velike NVO u Vašingtonu pre dve godine pričao kako je Dačić divan čovek i kako nema veze šta je on to sve u prošlosti radio. Toliko o kratkom pamćenju i principijelnoj borbi za ljudska prava.
I tako dan za danom pred kockastim ekranom. Svaki moj boravak u Srbiji u koju dolazim da posetim porodicu je priča za sebe, ali kada dođete u trusno predizborno vreme posledice po psihu mogu biti fatalne. Gledate ista lica koja se ne skidaju sa malih ekrana već 20 godina, malo su ostarili, malo se pogrbili, mnogi ćurak potpuno obrnuli (vidi pod Toma Nikolić, Vuk Drašković) ali rezultat je i dalje isti. A građani i dalje gledaju u tu smešnu kutiju, možda zato što se plaše da ne skrenu pogled i vide se u ogledalu. Posledice radijacije koju u poslednje dve decenije emituju TV prijemnici postale bi tad nepodnošljivo jasne.
Ovaj blog možete pročitati i na http://balkanskapravila.blogspot.com/2011/11/tv-kao-izvor-radijacije.html